Elektro kuhinja

Kako sam videla vrlo zajedljive komentare na vestima i blogu b92, što je bilo i za očekivati od onog momenta kad je prva kap kiše pala na Inđiju, odlučila sam da napišem nekoliko saveta kako postupiti na velikim koncertima.

Molim pre svakog odlaska pročitati, ponoviti i usvojiti.

Pravilo br 1. Informisati se o dolasku. Kada, kako, čime doći. Ako je nedeljama unapred rečeno da se očekuju gužve (nije mala stvar 100 000 ljudi), razmisliti o alternativnim mogućnostima dolaska (voz, autobus). Za one koji idu kolima, preporučljivo je parkirati NE na VIP parkingu ispred bine već u gradu, njivi, što dalje od potencijalnog čepa.

Mi smo se parkirali u gradu, trebalo nam je nekih pola sata do bine, al isto toliko u povratku. Šetnja pored polja, vetrić u kosi i puno dobrog raspoloženja.

Pravilo br. 2 Ne ići na koncert samo zato što je to in/moderno/cool/čuo-si-negde-da-su-oni-poznati-razloga, već otići na koncert isključivo ako znaš ko je grupa, kakvu vrstu muzike sviraju, a bilo bi dobro i naučiti nekoliko pesama, (bar onih najpoznatijih).

Ovo zbog toga što je publika u Srbiji već tradicionalno neprijateljski raspoložena. Eto, ispred nas su bili neki likovi, ruke u džepove, nisu se ni pomerili a kamoli da su pustili glasa. Nemojte dolaziti na koncerte koji vas ne zanimaju. Pravite gužvu i dajete loš utisak. Molim lepo.

Pravilo broj 3. Proveriti vremenske uslove. Ako je najavljena toga popodneva kiša sa grmljavinom, verovatnoća da će kiša pasti a takođe da će i grmeti je vrlo velika. Ponesite kabanice, kišobrane i dobre cipele.

Idealna kombinacija-pantalone+duboke cipele+kabanica. Rezervne čarape u kolima.

Pravilo br. 4 Nemojte očekivati nemoguće.

Izviždati nekoga zato što je svirao SAMO sat i po vremena?! Šta smo mi nešto specijalni, pa će zbog nas da menjaju čitav koncept? Pepersi uvek sviraju između sat-sat i po, vrlo su retke situacije kad koncert traje duže. Oni kojima se ne dopada uvek mogu otići na Čolu koji je svirao i pjevao puna tri sata.

Pravilo br. 5 Nemojte biti malodušni. Samo zato što ste pokisli ne znači da KONCERT nije bio dobar. Odlično su svirali i pevali, naravno nekoliko pesama s novog albuma, ali i dobar izbor starijih stvari. Oni koji kažu drugačije ustvari hoće da izgledaju jako cool. Kao pljunuo sam na Peperse i sad sam faca.

Mi smo se super proveli, ja delimično na ramenima (videla sam ih uživo jupi!), delimično kriveći glavu i propinjući se na prste. Pevali smo skakali i vrištali. Ua penzioneri u publici! Ua!

U čemu je fazon? Da li je to onaj stav-smoren sam od života i mislim da je to super? E pa baš nije super. Iz onih komentara na b92 zaključujem da smo mi jedna nacija beživotnih ljudi, bez energije, kenjkavih i dosadnih... Da li smo svi takvi?

Ustajem kasno u nedeljno jutro, zevnem lenjo, odgegam se po vrućini do kupatila, odvrnem česmu, a ona izbaci jedno plop. I onda niš. Onda ja kao u neverici odvrnem još jednom a ono još više niš. Prazna česma. Na plus 35. Sreća pa mudro držimo pune flaše na terasi od neke ’99 godine kad nije bilo vode skoro 6 meseci. To je taj iskonski strah. Već vidim sebe u osamdesetoj kako me klinci iz susedstva ismevaju-ona baba što drži hektolitre na terasi. Šta ćeš-fobija je fobija.

Operem ruke (tačnije polijem ruke), doručkujem, i onda pravac plaža. Oficirska. Interesantno bi bilo istražiti zašto se oficirac zove baš tako. Da li su oficiri s petrovaradinske tvrđave nekad dolazili tamo da se bućnu i izađu iz teških mundira i čizama vojničkih? Da li su se skrivali po vrbacima sa svojim draganama?
Alternativna, pomalo divlja gradska plaža sve mi se više sviđa. Ulaz se ne naplaćuje a nije ni gužva. Ima tri kafića, ako se to može tako nazvati, jednu pljeskaru, jedan štand sladoleda, tu su i kukuruzi i mekike iz domaće radinosti, a od ove godine i tuševi. Sve što ti duša ište.
Prolazi grupa cigana plažom. Ok, to nije bila grupa, bilo ih je sigurno tridesetak. Čitavo jedno naselje. Oni sa gomilom male dece paradiraju, nose ležaljke, suncobrane. Gledamo mi njih, gledaju oni nas. Nekako mi bila baš smešna, čitava ta scena. Kaže jedan od njih: Sad će narod da pomisli, evo ciganska posla. Sa kratkouzlaznim akcentom na a. Slika za srbovanje.

Krećemo kući, zadovoljni, sveže istuširani. Voda još nije stigla. Ako ste se ikada pitali da li je moguće istuširati se sa flašom vode od litar i po, odgovor je DA. To je veština koja se uči godinama. Iskustveno. Takođe, koga zanima kako oprati kosu sa po litre vode, nek mi se javi. Mogla bih da držim časove. I, još nešto, tehnička voda ima svoje prednosti, pogotovo ako ste crvenokosa. Voda došla tri sata posle roka. Flaše sveže napunjene čekaju.

Ja kao građanin Novog Sada imam nešto vrlo bitno da kažem. Revoltirana i iziritirana bahatošću vlasti. Kao da vlast može biti nekakva drugačija. Da, da, novosadskom vlašću.

Oni koji me čitaju već neko vreme sigurno znaju za naš mali ali vrlo bitni projekat zvani www.enjoynovisad.com. S obzirom da već godinu dana funkcionišemo iz sopstvenih sredstava odlučili smo da se obratimo gradu kao nekome kome može biti interesantno da ima jedan kvalitetan sajt o gradskim dešavanjima. I ne samo o dešavanjima. Kompletna ponuda restorana, klubova, kafića, kulturnih centara, sve se nalazi na sajtu. Godinu dana truda. Lični kontakti. Svaka adresa na sajtu je detaljno proverena, svaki kafić posećen, a svaki restoran isproban. Do u sitna crevca.

Ni manje ni više nego zakažem ja sastanak sa jednom bitnom personom. Odem tamo, i imam šta i da vidim. Dočekana na nož, direkt, oči u oči sa gradskom konkurencijom. Kažu oni meni, mi to sve imamo. Mi lepo otvorimo gradski privredni registar restorana i tamo nađemo sve što nam treba. Ok. Jako lepo. Da li ste vi ikada bili u NEKOM gradskom restoranu? Da li ste proverili šta se tamo služi? Koje su cene moliću lepo? O, ne, oni imaju adresu i broj telefona. Nema veze što pola restorana i kafana ne postoji već dobar broj godina, bitno je da su oni otvorili nekakav prašnjavi registar. Bilo bi bolje da su otišli da vide makar kako meni izgleda ili da provere da li postoji, umesto što su napali tamo neku nebitnu građanku. Koja im redovno plaća porez, i sve ostale gradske dažbine. Da bi tamo neko odlazio pod izgovorom turističke organizacije na sajmove večere i prijeme, po Berlinu i Amsterdamu, od gradskih para. Bolje da su sajt nazvali-kako_smo_ se_provodili_od_državnih_para, a ne novi sad turizam. Uz svo dužno poštovanje, gospodo učite od mlađih pa proverite kako se to radi.

Koga zanima može da gugla novi sad turizam (ne dajem ipak link, da sebi ne pravim dodatne probleme). Kako to radi neko koga finansira grad, sa čitavim timom stručnjaka, a takođe i timom webmastera. Nas niko ne finasira i ceo tim ima 3.5 čoveka.
Ali taj stav, ta nadmenost sa kojom oni nastupaju! Kao ko je mene ovlastio da se ja bavim gradom? Koje pitanje. Pa ja sam građanin Novog Sada i ja sam samu sebe ovlastila, sloboda mišljenja, govora i izražavanja! Da li ja treba nekoga da pitam da li smem sopstvenim gradom da se bavim na svojoj web stranci? Naravno da ne.
Dovoljno je reći da za pet godina koliko postoje niko živi nije čuo za njih, jer su oni tako lepo ušuškani na gradskim jaslama, pa onda što bi se uopšte i trudili...

Hvala na pažnji i doviđenja.

Juče sam bila baš besna. A danas razmišljam o osveti.

Ja ne radim subotom. I ne radim prekovremeno. To je moje pravilo i ako se ikada desi da MORAM da radim i subotom, ja poludim. Načisto. Prvo postanem nervozna. Onda krenem da psujem a vrhunac je da počnem da ujedam. Samu sebe i sve ostale koji se nađu na putu.

U petak smo (ras)pušteni u 11 sati. Počeli su da nam buše beton ispred biroa onom zvrjilicom, buka je bila nesnosna, a prvi znaci gluvoće su se nazirali. E, al ne može to tako lako. Treba uraditi to što je predviđeno, haj ti kujna nosi komp kući, pa to lepo uradi. Nema frke, ponesem ja komp s posla, pod jednu mišku monitor, pod drugu kućište, a sa malog prsta vise kablovi i miševi. Mi eto imamo neke specijalne programe sa hard lockom pa mora da se sve nosi ako hoćeš da radi. A neko uvek sedi na drugom kompu u stanu tako da i sva ostala sitnurija mora da se duplira. Stignem ja već nekako do kućice-slobodice, krenem da crtkam. Sve nešto računam-do ponedeljka ću stići sve da uradim a ipak mi je draže da sedim u stanu nego u toj našoj jazbini koju zovem biro.
Kad, stiže meni u subotu ujutru poziv od šefa, da to MORA da se završi danas i čim završim šaljem na mail. Ok, radim kao furija 200 na sat, ne kuvam kafu i ne jedem samo da ga skinem s grbače, ima da stignem do 2 sata, a posle sam slobodna. Biće sve ok. Šaljem u 2 sata sve i odahnem. Gotovo. Razmišljam oko 6 kako bih mogla da se prošetam. Tu, pored dunava ima neki super nasip, baš bi mi prijalo... Kad, evo ti opet zvoni poznati broj. On dolazi po mene, mi (opet) MORAMO da radimo projekat x i da završimo bar deo danas. Molim?! U 7 uveče, subotom? Da, da, on dolazi po mene, za 10 minuta da sam dole. E tu je krenulo psovanje na sve strane kako sam spustila slušalicu. Rekoh sebi sat vremena. Sat vremena ima da ostaneš tamo i ni minut više. Vozimo se do centra, ja ćutim kako zatvorenik koga vode na doživotnu a on kao pokušava konverzaciju o vremenu. Ja namrgođena. I ljuta. Ništa ne odgovaram samo sedim. I gledam kroz prozor tužno: ljudi se šetaju, sede na klupama, piju kafe, kupuju, smeju se. Lepo vreme. A ja se vozim na posao. U zatvor.

Stižemo tamo, 7 sati, radim. Računam. Proveravam. U 9! je gotovo. Izlazim iz biroa, preko razrovanog pasaža, prelazim mostićima do betonskog trotoara, obnevidela od besa, zapinjem u neku mrežastu armaturu, cepam moju omiljenu patiku. Skroz. Moja divna crvena patika. Preživela pet godina. Dala život za moju nogu. Još bih i tetanus zapatila na poslu kao pravi građevinski radnik. Dolazim kući u 10. Tužna.

U petak sam otišla i upisala se na časove aerobika. I to ne makar kakvog. U pitanju je onaj najžešći, najteži, za-upalu-mišića-dušu-dao aerobik. Već zamišljam sebe kako sa gomilom zahuktalih tinejdžerki skačem u pred-infarktnom stanju. Svako iole normalan će se zapitati : O zašto to sebi radiš, luda ženo? E pa, povod za ovu sumanutu i ishitrenu odluku je upravo protekli petak. Petak 08. jun je bio the petak, ostaće zapamćen u mojoj istoriji kao naj-junk-food dan. Kao ilustraciju ( ako prethodno se ne zgrozim i ne odlučim da ukinem ovaj post od sramote pred samom sobom) prikazaću šta sam ja to sve pojela i popila u taj petak.

Krenem s doručkom. Pojedem kod kuće ispred kompa kilogram trešanja (za one koji se čude-nemojte, meni je to sasvim normalno a mislim da je i zdravo). Uglavnom, dan je lepo počeo, al kako se završio, videćete u sledećim redovima. Krenem na posao, i onda usput kupim jedan sendvič, pošto je krenuo da mi krči stomak od tih silnih trešanja, ipak voda je to. Sendvič klasičan-šunka, sir, majonez i sve ostalo što ide. Ok, sad sam na poslu, raduckam ja tako jedno vreme, kad već posle sat vremena, osetim ja nešto mi fali. Mmm, kafa-kafu sam danas zaboravila. Odem u greenet i kupim jednu. Savršeno. Sad sam reko’ namirena. Malo kasnije idem sa koleginicom na pauzu, prolazimo pored foody-a i odlučujemo da izvidimo situaciju. Uzimamo obe po salatu. Veliku, za poneti. To je to. Izdržaću do kuće, ipak salata je to, sa masnim prelivom i kajzericom, pomislim. Al ne lezi vraže. U jednom momentu osećam (to osećam treba izbaciti jer je posle svega ovoga nemoguće da osećam bilo šta sem eventualno nekakvog psihičkog poremećaja) kako sam stvarno gladna i kako ne mogu više da izdržim-odlazim i kupujem 100 grama pistaća. Onih slanih. Od kojih se skupljaju usta i bubrezi bole. Jadni moji bubrezi. Ok, kod kuće me čeka salata, taman ću izbalansirati sa ovim glupostima što sam pojela. Negde oko 3 sata, žene iz biroa hoće da kupe picu. Ko je za? Dižem dva prsta i produžavam proces tovljenja. Pica, mirisna i ukusna stiže i mažnjavam je u slast kao da mi je posladnja. Posle posla, ipak ne idem kući, ostajem u gradu. Opet jedem u foody-u al ovaj put neko povrće, kao da ublažim ono danas. Dolazim kući, sa flašom nekog vrlo dobrog fruškogorskog rizlinga, otvaram je i pijem. Čašu po čašu. Shvatam da mi za potpuni doživljaj fali malo sira-seckam sir i pijuckam vino. I baš mi je super. Još malo sira i još malo vina... Izlazimo uveče, nastavljam s vinom do daljnjeg, koliko je čaša bilo ne znam, al nije bilo malo. Negde oko 1 posle ponoći sam od svih tih vina omamljena i ne razmišljam više racionalno (kao da sam do tad razmišljala). Tako neracionalnu me vode u astal šaren na pljeskavicu. Jedem je do poslednje mrvice.

Budim se u subotu sa upalom vratnih mišića (ako neko ume da objasni-dobrodošao), glavoboljom i otečenim stomakom. Ličim na baburu. Koliko je to kalorija? Moja slobodna procena je bar 4000. Odluka za detox tretman se u mojoj glavi sve više uobličuje. Da li sam preživela prvi čas saznaće se vrlo brzo.

Update

Ja sam bila sat i po vremena u paklu. Boli me svaki mišić, čak i tamo gde sam mislila da nemam mišiće. Ta žena je luda, potpuno. Ali kakva je riba... Ima skoro četrdeset godina i izgleda, pa kao ja npr.

Shvatila sam šta je idealno zanimanje. Biti aerobik instruktor u letovalištima po svetu. Taj njen fitnes studio je prepun slika, te ona na Maldivima, te Kuba, Bora-bora, Dominikana. Girl power! Zašto mi to nikada niko nije rekao? Ja sam se uvek pitala gde se zapošljavaju ti silni studenti fizičkog vaspitanja.

I, da, nastavljam sa paklenim treninzima do daljnjeg. Kad padnem znaće se. Sada sam u mazo-raspoloženju.