Elektro kuhinja

Ka Komovima smo se zaputili u četvrtak uveče upravo u vreme dok je Novi Sad ( u daljem tekstu označen kao Rerna) uzdisao u vrelini i pokušavao bezuspešno da zaspi. Temperatura te večeri mora da je bila preko 40 C, a mi smo se potrpali u autobus nadajući se nekim hladnijim destinacijama. Kako klima u mini-busu očigledno nije funkcionisala, moja saputnica i ja smo se odlučile za veštačko postizanje hipnagognog stanja po principu-uzmi tableticu i zaspi. Tako i bi. Samog puta se baš i ne sećam, sem jednog piš-stajanja, gde su dve uspavane drugarice pokušavale da se dolelujaju do toaleta što se ispostavilo kao pravi avanturistički poduhvat. Uz jedno padanje na stepenicama i nekoliko pogrešnih skretanja, i ta akcija je uspešno obavljena te je put ka Crnoj Gori nastavljen u besvesnom stanju.
Na Komovima nas je dočekao vrlo lep smeštaj u novoizgrađenim eko-katunima Štavna. Katuni su od drveta, sa pet kreveta, kupatilom, toplom vodom,šporetom- smederevcem na drva i simpatičnom terasicom za popodnevni odmor.


Odmah po dolasku, naša mala grupa zaputila se ka svom prvom vrhu-Vasojevačkom komu. Vreme idealno-sunce sa vetrom i povremenim oblacima, taman toliko da sakrije fatalno UV zračenje od koga smo se kolektivno štitili kapama, naočarima i faktorom 25.

Oko 3.5 sata nam je trebalo do vrha, uz nekoliko pauza i veličanstvenih kao-s-razglednice vidika. Padine Komova obiluju siparima-ogromnim kamenim površinama kroz koje su mnogi planinari napravili stazice te ceo predeo izgleda kao neki zaboravljeni karavanski put. Dakle, sipari su mnogima prirasli uz srce...

Po povratku, tuširanje, plus omiljena kombinacija- pomfrit sa kisjelim mlijekom a kasnije pivo. Nikšićko naravno.

Komatozno stanje kroz noć, bez snova i buđenja,

Ujutro sam se napokon susrela sa tradicionalnim crnogorskim, nadaleko poznatim smislom za turizam. Hrana u restoranu mora da se naruči dva sata ranije ne bi li kuvarica imala dovoljno vremena da smisli da li joj se toga dana kuva ili ne... Ok, naručim ja kafu nekih 15 min ranije čisto da je upozorim. Sedam za sto i mahinalno tražim šećer od konobara. *konobar pritom sedi u restoranu i gleda tv* Je l možete malo šećera da donesete? A šta će ti šećer?, okreće se on, ne ustajući. Pa za kafu, kažem ja. Je l da jedeš ili da sipaš u kafu? (molim?!). Eee, da sipam. A što to nisi rekla ranije. Ovaj?! Kakve to ima veze, samo malo šećera da sipam. Au što si ti neka komplikovana! I pritom ode i donese mi šećer U kašičici. Crna Gora ima stvarno lepe predele ali je potpuno turistički neosvešćena. Hello, hello, ima li koga?

Sledeći dan je bio predviđen za osvajanje potpuno suludog Kučkog Koma.E sad, ako je neko zamišljao planinarenje kao šetnjicu po pašnjacima, odmah da ga razuverim. Sećate li se filma Cliffhanger? Sa Silvestrom Stalloneom, čuvena slika kad on visi nad liticom na jednoj ruci? Ok, nije baš bilo tako ali za moje pojmove sigurnog života osećala sam se kao glavni lik tog filma. Jedna noga nad provalijom, ruka na steni, drugom nogom pokušavam da se domognem sigurnog vertikalnog položaja s mišlju: ne gledaj dole, ne gledaj dole i sve će biti ok. Lako je popeti se. Ok, lakše je popeti se. E, ali sići, to je umetnost. Polako, ruku na jedan kamen, nogu pred nogu, ni slučajno se ne okliznuti ili nepravilno stati. Ode glava. Slike sa ovog dela puta naravno da nemam pošto sam bila blago prestravljena te mi izvlačenje foto-aparata iz torbe i odvajanje ruku od sigurne podloge nije padalo napamet.

Sam vrh je prilično surov, sve u svemu može da stane (tj sedne) oko desetak ljudi poređanih kao sardine. Odmor i povratak preko zastrašujućih litica -potpuni adrenalinski doživljaj. Ipak, ne preporučujm onima koji imaju strah od visine. Jedino za slučaj suočavanja sa svojim strahovima, kao neku vrstu psiho-terapije.

Uveče opet krompirići, ovaj put bez kisjelog mlijeka za naporne goste iz Vojvodine. Primećeno je da se drugim gostima služilo. Lekcija broj 1: moraš biti dobar drug konobaru. Inače ništa od usluge, a ni kisjelog mlijeka.

Pri povratku u Srbiju, mini-izlet do Biogradskog jezera. Posle nekih 10 sati putovanja, povratek u Rernu i temperaturni šok.

Kažu-od sutra zahlađenje. Umesto 40 biće 30, i to je nešto...

Odoh na Komove. Tri dana i noći. Idem da se verem i pentram po crnogorskom kršu. Jedva čekam:)

Došla kući oko 5. Još jedan rekord!
Jučerašnje veče je bilo veče obilaženja svih bina, tako da imam potpuni pregled situacije.

Prvo Cansei de ser sexy, brazilski teenage bend, nisu loše, mada malo jednolične posle par pesama, al dobro. Treba im dati šansu. Nisam stigla na The Pipettes, čula ih dok sam dolazila, i baš mi žao-svidele su mi se. Eto, kad čovek ni ne zna šta želi da vidi, desi se i da promaši.

Posle njih-Beastie boys, koje sam preskočila, ne volim ih, al atmosfera kao i koncert su po priči bili od-li-čni. Svirali su dva sata, svaka čast na energiji. Ja sam u to vreme obilazila druge bine, na kojima se manje-više nije ništa specijalno dešavalo. Na roots and flowers stage-u, neki kvazi trbušni ples sa čudnom srpskom folk muzikom(?) nije nam se svidelo, zatim na future shock bend, koji nije imao niti jedog čoveka u publici, bi mi ih nekako žao, zatim Peter and the test tube babies, punk na fusion-u, dobro su zvučali, moram da priznam, i na world-u posle sat vremena pauze grupa agro-repera, nedefinisanog zvuka, nešto kao skupili se bugarin, rumun, jamajčanin i srbin, i napravili polu folk polu rep bend iz Austrije. Vrlo čudan spoj, ne znam baš da li je po mom ukusu.
Kako obilaženje tvrđave iziskuje poprilično napora, morali smo da obnovimo naše energetske zalihe na foodlandu, odmah do main stage-a. Moram priznati da svake godine sve više napreduju, postoji širok spektar hrane, za svakog po nešto. Od meksičke i kineske klope, preko srpskog roštilja, vegetarijanskih sendviča, palačinki, pizza i naravno viršli (ns weershla). Ja opet završila na viršlama. Ne znam, nekako mi prija u 2 ujutru valjda. Sa senfom of kors.

Posle dobre klope, treba se malo smiriti na nekom od chill out varijanti, kao što je Cafe del Danube, sa pogledom na NS, sa stolicama, ležaljkama, drvenim klupicama, a sve to na pesku. Malo se odmorismo, pa na još jedan đir oko tvrđave. Usledila je poseta dance areni, ali ne i silazak u nju, kako zbog gužve, tako i zbog zaključka da to ipak možda nije za nas. U jednom ogromnom šancu na hiljade ljudi, a kad se pogleda sa visine, sa zidina, sve to izgled kao jedno ogromno pakleno ljudsko grotlo.

Za kraj, odmor na zidinama sa pogledom na Novi Sad u svitanje...

Kako su se neki presvlačili na Cafe del Danube, protumačite na slici ispod.
Lik se sasvim lepo skinuo, navlačio gaće jedno dobrih pet minuta, bez mnogo uspeha, zatim provukao obe noge kroz jednu nogavicu, pa opet skidao, pa opet oblačio, da bi se na kraju obukao u bokserice i nekakav borat-ovski triko. Potputo suludo je izgledao. Zatim se oteturao,a viđen je na još nekoliko mesta po tvrđavi kako se njiše, ljulja i skače.

Posle celonoćnog provoda došla kući oko 4, što je za mene rekord. Gledali Prodigy koji su pošteno otprašili, masa je bila u transu, skakalo se i vrištalo. Posle na klopu po nsweershlu, a onda na Groove armadu. Ne računajući muvanje po ostalim binama u međuvremenu.

Večeras CSS, preskočiću Beastie Boys-nisam fan, po mojim procenama ima da bude totalna ludnica, još veća gužva nego juče. Možda svratim i na neki punk, još ću da promislim.

Bilo je veselo, a gde se sve igralo, možete videti na priloženoj fotki

Već neko vreme razmišljam o detaljnom čišćenju svoga životnog prostora. Razlog za to je očigledan-soba je počela da liči na omanje skladište papira, orman se nagnuo opasno na jednu stranu a primećen je i nemali broj moljaca koji nas uveseljavaju lepetom krila. Moljci se vrlo uspešno razmnožavaju negde u mom stanu.
Kao svaka revnosna domaćica, kupila sam kesice s lavandom raznih boja i oblika ne bi li ih proterala. Nije pomoglo. Orman je pre nekoliko meseci počeo da izgleda pomalo zastrašujuće. Krenule su da se dešavaju neobjašnjive pojave. Garderoba bi ispadala iz njega bez nekog racionalnog objašnjenja a polica se sama od sebe nakrivila. Stvari su se samo nagomilavale, svašta je ulazilo u orman a izlazilo vrlo retko.

Postoji jedna feng-shui teorija koja kaže da ako želimo da nove stvari uđu u naš život moramo prvo da napravimo mesta. Odlična teorija, u praksi skoro neizvodljiva, pogotovo ako svoj prostor delite sa još nekima, koji vole da skupljaju stvari (nazvaću ih ljudi-hrčci). Dakle, ljudi-hrčci čuvaju stvari. To su oni kod kojih ćete naći na primer majicu is 1. srednje, ili svesku iz matematike iz osnovne škole, zatim neki kaiš koji je totalno demode, al nikad se ne zna-možda se vrati u modu, delove komodora 64 (muzejski primerak), pantalone koje niko ne bi nosio ni u ludilu, iz kojih su izrasli pre cirka 10 godina, ali eto, za unuke, ili možda praunuke, čedo dedino, možda budu hteli da nose. Vrpce(?), maske (bizar), nogavice-odsečene (??), lutke, diskete sa instalacijama win 3.0, kataloge sa sajma knjiga ’84 i tako dalje- mislim da se da shvatiti.

Kod nas je situacije bila alarmantna. Toliko se stvari nagomilalo da je moralo da padne jedno veliko spremanje. Ne prolećno, kao što su naše bake radila, ali eto bar letnje. Da oslobodim i ja malo tog či-ja. Jadan či, mislim i ako ga je bilo sigurno se prepao i pobegao kod nekih urednijih suseda.

Subota: otvara se veliki orman i uz borbeni poklič ulazi u njegove tamne dubine!

Nekoliko sati nam je trebalo da izvadimo stvari i rasprostremo ih po podovima i krevetima. Rezultat je: nekoliko majica za koje smo mislili da su nam ih ukrali (gremlini verovatno), zlatiborski džemper koji je poslednji put obučen u prošlom veku, izbledele bermude, lavanda iz ko zna kog razdoblja (nije mirisala ama ič), par pocepanih najlon čarapa (?) i ko zna još čega...
Ono što smo stvarno dugo odlagali je susret sa onim što nas čeka NA ormanu. Nekoliko godina prašine, kutija za cipele-prazna i delovi sa ranca, sve prehriveno snegom od prašine. Ako tad nisam dobila alergiju-nikad neću. Posle svega ovoga, orman je ostao lakši za jedno 10 kg, bilo je mesta na pretek a i polica se vratila u prvobitno stanje. Nadam se či-ju, i novim stvarima.

Izveštaj sa Interfesta možete pročitati na yahtici. Ko nije bio-mnogo vina je propustio.